Početna NAJNOVIJE KOLUMNE POUČNO: ”Svako izađe na svojoj stanici, pa bez obzira koliko god mu...

POUČNO: ”Svako izađe na svojoj stanici, pa bez obzira koliko god mu se činila pogrešnom”

82
DIJELI

Sreo sam mu majku sinoć poslije akšama, kod granapa u Himze Polovine, izlazio sam iz auta, mahnula mi je rukom da je sačekam, prišla je i, nakon selama, odmah upitala: “Znaš li da mi se Velid rastavio?” “Znam, čuo sam, nije to toliko strašno pa da sada treba umrijeti od sramote, to je u islamu i legalno i legitimno, ali inšaallah hajr da bude!” Još smo malo porazgovarali, zatim se poselamili i razišli. A mislio sam sinoć o njemu i na um mi je pala jedna zgoda iz Pariza, od prije nekoliko godina. 

Bilo nas je četverica, došli smo u Pariz da pogledamo utakmicu Francuska-Bosna, a onda u povratku, ja sam imao promociju knjige u Švicarskoj. Helem, tek mi došli u Pariz, noć prije utakmice, jedva nekako iza ponoći nađemo hotel, zahvaljujući nekoj braći Arapima, koji su radili u jednom lancu hotela, i odmah sutradan pohitamo u grad, da vidimo Ajfelov toranj, Notredam, Senu, Kapiju, Luvr itd. Sreća, metro nam je bio blizu, odmah ispred hotela. I mi siđemo do metroa, ali ne može se ući unutar dok se ne kupi karta. A karte se kupuju u automatima i sve je samo na francuskom, a mi, ni jedan od nas, ne znamo beknuti francuski. Oni Francuzi, gore dolje, niko neće da stane da te sasluša ili ne daj Bože pomogne, a Boga mi i do nas je – ne možemo se sporazumjeti. Kad ja vidim ide jedna sestra, silazi niz stepenice, pokrivena, bijela joj mahrama na glavi, k'o u naših djevojaka, jedno dvadesetak joj godina, mlada i lijepa k'o jabuka. Zaustavim je, nazovem selam, ona odgovori, a onda je upitam da li priča arapski, ona odgovori: “Pa naravno, to mi je maternji!” Mašaallah i ja njoj velim da je i meni skoro pa maternji, odmah nakon bosanskog, nego sestro, velim joj, imamo mi jedan problem, ne znamo francuski ništa a ovo ovdje samo na francuskom. Kad će ona: “Znam, razumijem vaš problem, dajte mi pare, ja ću vam uzeti karte!” Te joj mi dadnemo pare, ona nam uze karte, a onda zajedno uđosmo na stanicu i do metroa, a Allah dao pa ćemo i u istom pravcu ići nekoliko stanica. Ja je pitam odakle je, kaže iz Alžira, studira u Parizu, kod tetke živi itd. Ona pita, isto tako, i nas, ko smo, šta smo, kažem joj da smo iz Bosne, došli nekim poslom, a igra nam i reprezentacija odlučujuću utakmicu, pa eto došli da pratimo i bodrimo. Pita nas jesmo li svi muslimani i kako se zovemo! Kažem joj da jesmo muslimani a zovemo se ovako: Muhamed, Mustafa, Kemal i Velid, a usput i prokomentarišem, čuješ nam imena, k'o u ashaba! Ona se nasmija, lijepo, pristojno, vjernički, s olakšanjem. Tako mi malo u priču, ona baš lijepa i prijatna, a ja joj onda velim: “Vidi, sestro, mi smo ti svi oženjeni, izuzev jednog od nas, našeg brata Velida, pa ne znam, možda ti je svemogući i milostivi Allah sudbinu odredio i vezao za Bosnu, a ona kroz smiješak odgovara: Allah zna najbolje. Tako je, a ja je onda opet upitam: Sviđa li ti se ovaj naš brat Velid? Pa nije loš, izgleda da je fin momak, a sviđam li se ja njemu, i to je pitanje?!, ona će. Ma on je, sestro, k'o kuhani krompir, još samo da ga se servira, pojma nema arapski, ali mislim da tebe razumije sve što kažeš i ne kažeš. A Velid, imam osjećaj, zacopao se u trenutku. Pa šta nam valja raditi, ja je pitam. Kaže ona, ako hoće nek izađe sada sa mnom na sljedećoj (mojoj) stanici da mu dadnem broj telefona i adresu moje tetke, pa da dođe večeras ili sutra kod mojih da se upoznamo, pa šta Allah da. Tako je, a ja onda Velidu prenesem njen prijedlog. No, on bi išao ali ga strah, ne zna jezik, ne zna grad, a cura lijepa k'o princeza, otvorena i konkretna, zna vrlo dobro šta hoće i kako to ide, što je i jako bitno. 

I sada ona na sljedećoj stanici izlazi i stoji, čeka da Velid izađe, a on u dilemi, hoće-neće, smije-ne smije, i Boga mi ne izađe! Vrata se zatvoriše, ona slegnu ramenima i tužnog se lica pozdravi, a ja joj mahnem rukom i viknem: kadderallah, ya ukhtii, a Velidu kažem: ahmaku jedan, kukavico! Ali, hajr da bude! 

Narednih dana Velid nije prestajao pričati o njoj, nije se mogao nakajati što nije izašao. I dan danas kada ga sretnem to mi spomene. 

Džaba je, Velide, kažem mu, Allah ti je u jednom trenutku samo na kratko pokazao da možeš osjetiti ljepotu i zaljubiti se, pokazao ti je neke trenutke, a onda te u životu kasnije šejtan drila pitanjima i besmislenim kajanjem: jesi li trebao izaći iz tog metroa i zašto nisi izašao? A nisi mogao izaći, jer to nije bila tvoja stanica! 

Svako izađe na svojoj stanici, pa bez obzira koliko god mu se činila pogrešnom. I bez obzira koliko god bila pogrešna. I bez obzira koliko god bila ispravna.

Znamo.me/Muhamed VELIĆ (preuzeto s facebook profila)

DIJELI
NAPOMENA!: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne stavove Znamo.ba portala. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Znamo.ba zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara Znamo.ba nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.