• Ako ih bude, biće jako površne i simbolične, vlast i režim neće ni da okrznu – navodi Drašković.

Umjesto bilo kakvih ekonomskih i političkih sankcija Drašković sugeriše Europi sljedeće:

• Da se ultimativno zahtijeva da se Srbija suoči sa istinom, a ne može se suočiti sa istinom bez otvaranja tajnih dosijea Udbe, bez lustracije službi bezbjednosti, ja više ne znam jesu li one srpske ili ruske, uklanjanje iz tih službi svih onih koji su povezani sa ubicama, sa mafijašima, sa ruskom službom prije svega i usvajanje jednog zakona nalik zakonu koji je usvojila Njemačka kada je otvarala tajne dosijee Stasija i otvorila vrata ozdravljenju njemačkog naroda.

Pojašnjava da su ljudi u Srbiji taoci Udbe, i te “strašne hidre koja je bukvalno u svim porama života u Srbiji”.

Napominje da je u Srbiji mnogo onih koji su za rat te da su to ljudi na društvenim mrežama, pijani po mehanama, u salonima Akademije nauka, među književnicima, među novinskim komentatorima, analitičarima, među pjevačima, guslarima, mitomanima…

• I svi ti zagovornici smrti i rata su i zagovornici rata u kojem bi neko drugi trebalo da gine – govori za TheGeopost  

Drašković upozorava da se nalazimo u situaciji da nam je možda i veća opasnost zaborav sila na Zapadu na ono šta je bilo odlučeno rezolucijom 1244 i na Ahtisarijev plan koji je temelj kosovske nezavisnosti.

-Ohridski sporazum o implementaciji, francusko-njemački plan i Briselski sporazum nisu ništa drugo nego hodanje po hodnicima Ahtisarijevog plana.

Povodom slučaja Milana Radoičića, Drašković sarkastično prognozira da mu može biti suđeno eventualno za saobraćajni prekršaj.

• Za ono suštinski za šta mu se mora suditi – upad na teritoriju druge države sa naoružanom formacijom, sa arsenalom oružja za nekoliko stotina ljudi – za to mu se neće suditi – kaže Drašković i dodaje da se ne može suditi nekome za krivično djelo koje ne postoji po srpskom krivičnom zakoniku.

Ističe da među srpskom političkom elitom vlada utakmica ko više voli Putina odnosno koga Putin više voli. A kada je riječ o odnosu Zapada prema Srbiji, Drašković navodi da nije u pitanju samo njihov odnos prema Srbiji, već prema onome što se zbiva u Bosni, Crnoj Gori.

• Generalno u regionu Zapadnog Balkana mislim da Zapad bukvalno vodi politiku Nevila Čemberlena iz 1936/1937, tu politiku appeasement, odnosno stabilokratije, mazi đavola niz dlaku da bi bio miran, ne talasaj, ne izazivaj jer može biti još gore, ako ih podbunis i ako počne rat”.

Nedavno ste kazali da vas više plaše moralne sankcije. Na šta ste konkretno mislili?

• Ja sam u tom intervjuu rekao da me brinu i plaše moralne sankcije. Riječ je o moralnim sankcijama koje se zavode srpskom narodu i čija je žrtva srpski narod od 2000. do pa do danas a naročito poslije 2014/2015. i te sankcije uvodi režim i režimska propaganda tako što krivotvori istinu o 1990-im, što se slave zločini, zločinci, što se od naroda krije ono što je stvarno bilo 1990-ih godina i što su mladi ljudi, koji te godine i ne pamte, zapravo suočeni da kao činjenice prihvate ono što razara moralno biće srpskog naroda i zatvara sva vrata ka otrežnjenju, ka katarzi, ka pokajanju za sve one užasne zločine koje su 1990-ih počinjeni u ime srpskog naroda od strane jedne mafijaške, komunističke, udbaške kamarile koja je srušila Jugoslaviju i koja je nanijela najveće poraze i sramotu srpskom narodu od kada mi postojimo.

Zato mislim da i Evropa ne razumije razmkere ovog moralnog takoreći genocida nad srpskim narodom i što ne čini ono što bi možda bilo efikasno umjesto bilo kakvih ekonomskih i političkih sankcija.

Šta sugerišete?

• Da se ultimativno zahtjeva da se Srbija suoči sa istinom. A ne može se suočiti sa istinom bez otvaranja tajnih dosijea Udbe, bez lustracije službi bezbjednosti, ja više ne znam jesu li one srpske ili ruske, uklanjanje iz tih službi svih onih koji su povezani sa ubicama, sa mafijašima, sa ruskom službom prije svega i usvajanje jednog zakona nalik zakonu koji je usvojila Njemačka kada je otvarala tajne dosijee Stasija i otvorila vrata ozdravljenju njemačkog naroda. Mislim da bi čak i finansijska podrška i kadrovska podrška Evrope takvom jednom projektu otvaranja dosijea smrti i dosijea zločina u Srbiji naišla na veliko odobravanje ogromne većine srpskih građana. Jer, zapravo smo mi ovdje svi taoci, zarobljenici Udbe, i te strašne hidre koja je bukvalno u svim porama života u Srbiji. Ona ima svoje oficire, svoje ljude u pravosuđu, u vladi, parlamentu, Akademiji nauka, u medijima i vrši jedan moralni zločin nad srpskim narodom.

Koliko u takvoj Srbiji postoji apetita za neki veći vojni upad ili napad? Hoće li se nakon neuspjeha na Kosovu, srpski režim jače ustremiti ka BiH, Crnoj Gori?

• Ogromna većina Srba u Srbiji pa i van Srbije je naravno protiv rata i obnavljanja ičega sličnog onome što smo tragično preživjeli i doživjeli 1990-ih. Međutim, mnogo je onih koji su za rat na društvenim mrežama, pijani po mehanama, u salonima Akademije nauka, među književnicima, među novinskim komentatorima, analitičarima, među pjevačima, guslarima, mitomanima… oni su ti koji otvoreno pozivaju i na povratak vojske na Kosovo, na uspostavljavnje srpskog sveta koji je drugo ime za ruski svet Vladimira Putina a ruski svet Vladimira Putina je kopija germanskoga sveta Adolfa Hitlera. I svi ti zagovornici smrti i rata su i zagovornici rata u kojem bi neko drugi trebalo da gine. Mi se sad nalazimo u situaciji da nam je možda i veća opasnost od zaborava tih sila na Zapadu, demokratskog svijeta, koji upada u nekakve neshvatljive, meni nerazumljive, podrume bez izlaza, zaboravljajući i sami šta je bilo odlučeno rezolucijom 1244 i zaboravljajući na Ahtisarijev plan koji je temelj kosovske nezavisnosti.

Sada se stiče utisak u narodu – Briselski sporazum, francuski-njemački plan i američki plan, pa Ohridski sporazum –  da su to neki novi sporazumi, neki novi razgovori o statusu Kosova, pa se onda sa Zapada čuje ‘mora da se formira Zajednica srpskih opština’ (ZSO) , ‘izvršiće pritisak na premijera Kurtija da formira ZSO’… Nemaju šta da vrše pritisak i nemaju nikakve razgovore druge da vode sem jednoga da Srbija mora da prihvati Ahtisarijev plan i da gospodin Kurti mora da prihvati Ahtisarijev plan. On (Kurti) je bio protiv Ahtisarijevog plana kad je taj plan prihvatan u Beču 2006, kad je odlučivano o konačnom statusu Kosova ali je Kosovo taj plan prihvatilo, ugradilo ga u svoj Ustav, u svoje zakone i u Ahtisarijevom planu, koje je Kosovo prihvatilo, je i Zajednica srpskih opština. Pričati o obavezi da se prihvati ono što je već prihvaćeno Ahtisarijevim dokumentom je nešto što je besmisleno. Može eventualno da se priča o Ahtisariju plus kada su u pitanju Zajednice srpskih opština da se još ponešto precizira ali ne može ni gospodin Kurti da govori ‘ja neću Zajednicu srpskih opština’. Pa ona je prihvaćena, ona je u Ahtisarijevom dokumentu. Srbija ne može da odbije Ahtisarijev dokument zbog toga što ga nije prihvatila Rusija u posljednjem času i što Rusija nije ni Kvinta ni Savjet bezbjednosti. Ahtisarijev dokument je dokument usvojen po rezoluciji 1244 i mi naprosto imamo pred sobom jasnu situaciju da i Ohridski sporazum o implementaciji, i francusko-njemački plan i Briselski sporazum nisu ništa drugo nego hodanje po hodnicima Ahtisarijevog plana. Nazovimo jednom činjenice pravim imenom i tražimo ono što je lako dobiti jer je već usvojeno.

Jedan od vinovnika napada u Banjskoj Milan Radoičić nakon priznanja da je učestvovao, biva priveden i pušten nakon samo 12 sati. Da li će ovaj sudski postupak ostati bez odgovora?

• Usuđujem se prognozirati da njemu nikakvog suđenja neće biti ili ako ga bude bude to će bizi parodija od suđenja. Zašto? Zato što po važećem ustavu Republike Srbije, on nije bio na teritoriji strane države. Po Ustavu Republike Srbije Kosovo je Srbija. Po preambuli Ustava Republike Srbije svi ovi razgovori, dogovori koji se vode između Srbije i Kosova su zapravo razgovori između Srbije i Srbije, to je jedna besmislica a srpski narod je užasnom propagandom prinuđen da bude taoc iIi vjernik jedne ovakve besmislice.

Još od rimskog prava, toliko puta sam to ovdje govorio, pisao, važi načelo ‘impossibilium nulla est obligation’ – norma koja ne može da se sprovede, ne može da se poštuje nikoga ne obavezuje. Prema tome, vi možete zapisati u Ustavu Srbije da je Kosovo u sastavu Srbije ali ako je u sastavu Srbije onda Srbija mora da vrši vlast nad tim Kosovom, a ona ne vrši nikakvu vlast niti može da vrši nad Kosovom. Prema tome, ta preambula ne obavezuje nikoga. Može Srbija vršiti vlast uspostavljanjem vlasti. Kako? Ratom. A taj rat bi bio užasno kršenje rezolucije 1244 i rat sa NATO. To bi bila katastrofa i za Albance i za Srbe ali definitivno katastrofa za Srbiju. Sa druge strane, zašto se Radoičiću ne može suditi? U krivičnom zakoniku Republike Srbije, što je takođe jedan nonsense, ne postoji krivično delo formiranja paravojne formacije. Njemu se za formiranje paravojne formacije ne može suditi jer se ne može suditi nekome za krivično djelo koje ne postoji po srpskom krivičnom zakoniku. Za šta će mu suditi? Recimo za neki saobraćajni prekršaj, ili ne znam zašto. Ali za ono suštinski za šta mu se mora suditi – upad na teritoriju druge države sa naoružanom formacijom, sa arsenalom oružja za nekoliko stotina ljudi – za to mu se neće suditi.

Postoje navodi o ruskom uticaju u događajima u Banjskoj. Koliko se time zapravo abolira odgovornost Vučića?

• Ne mogu da aboliraju bilo koga ko je šef države Srbije. Da sam ja šef države Srbije a da ruska služba vršlja po Srbiji i da recimo Vagnerovci mogu da mobilišu ljude po Srbiji i da formiraju kampove za vojnu obuku po Srbiji znao ja ili ne znao za to bila bi to moja odgovornost.

• Vučić je na Fakultetu političkih nauka tada izjavio da bi 90 odsto svih bezbjednosnih i razvojnih problema u Srbiji bilo riješeno kad bi Srbija pristupila NATO savezu. Tačno. A onda je rekao, nažalost, ogromna većina naroda je protiv NATO saveza. Takođe tačno. Ali, zašto je ta ogromna većina srpskog naroda protiv NATO saveza? Upravo zbog ovih moralnih sankcija, moralnog i mentalnog uništenja srpskog naroda od strane propagande orkestrirane od same države. Osim toga, ja to često govorim, odgovorni državnik mora da radi ono što je u interesu naroda i države čak i ako je ogromna većina naroda u tom trenutku protiv toga. Ja citiram zapravo Kemala – pašu Atataturka. Niko nije povukao tako veličanstvene, hrabre, rizične poteze kao Kemal-paša Ataturk kad je od nazadne otomanske Turske preko noći bukvalno stvarao jednu novu, modernu, evropsku Tursku, kada su ga proklinjali, prijetili mu da će ga ubiti, da bi mu nakon nekoliko godina, kad su vidjeli rezultate svega toga, prozvali ocem nacije, ocem Turaka. Često ovdje govorim, a to sam i Vučiću govorio kad smo se sastajali u tim godinama i kada sam snažno podržavao tu orijentaciju ka Evropi, ka NATO-u da najviše rizikuje onaj ko neće da rizikuje, citirao sam generala De Gola. Nažalost, od ruske agresije na Donbas, koja je počela 2014. ovdje talas putinofilije počinje da plavi Srbiju.

Sjećam se, Tomislav Nikolić je bio predsednik Srbije, Putin je ovdje došao samo na nekoliko sati i otišao u Ljubljanu da tamo prenoći. Za tih nekoliko sati, tadašnji predsjednik Srbije Tomislav Nikolić stigao je da ga poljubi devet puta i onda je počela utakmica ko više voli Putina odnosno koga više voli Putin. Ne samo između ljudi u vrhu srpske države nego i među opozicijom. Velika utrka ko je više Putinov. Tako da je ta putinofilija dobila razmjere pravog cunamija da bismo danas imali jednu užasnu situaciju zbog koje ćemo se stidjeti kao nacija pred istorijom  – da je procenat onih među Srbima koji podržavaju zločin nad Ukrajinom veći nego što je među Rusima. Ja stalno govorim – propuštamo istorijsku priliku kao nacija da podržimo Rusiju koja se suprostavlja ovom zločinu nad Ukrajinom i nad Rusijom. Ovo nije zločin samo nad Ukrajinom ovo je zločin i nad ruskim narodom, njegovom slavnom istorijom, kulturom. Odavde niko nije dao podršku nesrećnom Alekseju Navaljnom, niti daje podršku Nobelovcu Dimitriju Muratovu, sjajnom novinaru koji se usred Moskve, u ovom vremenu, usudio da štampa svoje novine na ukrajinskom i na ruskom jeziku. Niko ne daje podršku desetinama hiljada Rusa, mladih, obrazovanih koji su po gulazima jer su protivnici ovog zločina nad dva najveća slovenska naroda. Njima bi mnogo značila podrška Srbije, ali Srbija njima ne daje podršku. Po srpskim gradovima su marširali ludaci sa ludačkim slovom Z, podrške Armagedonu nad Ukrajinom.

Nije u pitanju samo odnos Zapada prema Srbiji u pitanju je i odnos prema onome što se zbiva u Bosni i prema onome što se događa u Crnoj Gori. Generalno u regionu Zapadnog Balkana mislim da Zapad bukvalno vodi politiku Nevila Čemberlena iz 1936/1937, tu politiku appeasement, odnosno stabilokratije, mazi đavola niz dlaku da bi bio miran, ne talasaj, ne izazivaj jer može biti još gore ako ih podbunis i ako počne rat. Učini sve, popuštaj u interesu mira. Popuštaj kome? Vi ste maloprije pitali hoće li Srbija krenuti na Bosnu, hoće li na Crnu Goru. Kako hoće li? Pa da se samo zavrne slavina ideološke, finansijske, crkvene propagandne podrške proputinovim partijama u Crnoj Gori, proputinovim ljudima u Republici Srpskoj oni bi pali za sedam dana.

Ko će to da zavrne?

• Pa onaj ko daje podršku. Bez podrške Srbije, finansijske, političke, crkvene vrlo brzo bi se stvari u Bosni i Hercegovini počele sređivati. Vrlo brzo bi bio zaustavljen proces rastakanja, razvaljivanja Crne Gore jer je sada najveći neprijatelj Crnoj Gori partija i njen lider koji su počinili dva najveća zločina u očima proputinovih stranaka u Crnoj Gori. Zamislite, usudili su se da obnove nezavisnost Crne Gore 2006, i zamislite uveli su Crnu Goru u NATO Alijansu. To se ne oprašta. A ne smiju da kažu – to su ti zločini koje nećemo da oprostimo. Ne smiju da se usude da to kažu, a znaju da nije Crna Gora danas u NATO Alijansi da bi danas Boka Kotorska bila Latakija, zapravo da bi Vagnerovci bili po Crnoj Gori, da bi tekla krv Crnom Gorom da bi odatle došli u Bosnu, a ovuda po Srbiji zaposjeli krvno kolo. Ali, o ovim stvarima se ne govori i pred ovim činjenicama žmuri Zapad. Zapad je još na pozicijama Nevila Čemberlena a znamo šta je sve proizvela politika Nevila Čemberlena i ti ustupci Hitleru – ustupci, ustupci, ustupci, na kraju je došlo do zida i počeo je rat.

(The Geopost)

The post DRAŠKOVIĆ: CRNOM GOROM BI TEKLA KRV DA NIJE U NATO-U, A ONDA BI DOŠLI U BOSNU first appeared on Hayat.ba.

hayat.ba